JU Mješovita srednja elektrotehnička škola Tuzla
SEMINARSKI RAD
Winston Churchill
Radila: Omazić Amna
1T5
Sadrzaj:
Uvod
Rani život
Ministarski kabinet
Ponovni uspon
Izeđu dva rata
Churchill kao ratni premijer
Poslje drugog svjetskog rata
Drugi mandat
Priznanja
Posljednji dani
Uvod
Winston Churchill(30.11.1874. -
24.1.1965.), punog imena Winston Leonard Spencer-Churchill, bio je britanski
državnik, najpoznatiji kao premijer Ujedinjenog Kraljevstva tokom Drugog svjetskog
rata. Takođe je bio i pisac, vojnik, novinar i političar. Dobitnik je Nobelove
nagrade za književnost.
Rani život
Čerčil je rođen u Blenhajm Palasu (Blenheim Palace), blizu
Vudstoka (Woodstock) u engleskom okrugu Oksfordširu (Oxfordshire). Njegov otac
Randolf (Randolp) Čerčil je bio treći sin sedmog Vojvode Marlboroa te uspešni
političar. Vinstonova majka bila je Dženi Džerom Lejdi Randolf Čerčil ćerka
američkog milionera Leonarda Džeroma.Čerčil je najveći deo svog detinjstva
proveo u internatima. Majka koju je bukvalno obožavao retko ga je posećivala
zbog čega su skoro sva njegova pisma počinjala sa molbom da ga poseti ili da
zamoli njegovog oca da mu dopusti da dođe kući. Iako je budno pratio političku
karijeru svoga oca nikada nisu bili bliski.1893. godine je iz trećeg pokušaja
uspeo da položi prijemni za Kraljevsku vojnu akademiju u Sandherstu koju je
završio kao osmi u klasi. Bio je raspoređen u 4. husarskoj konjičkoj regimenti.
1895. godine pre nego što će njegova regimenta biti poslata u Indiju učestvovao
je kao vojni posmatrač na strani španske vojske u borbi protiv pobunjenika na
Kubi. Na Kubi je takođe obavljao i poslove izveštača Subotnje Revije. 1898.
godine raspoređen je u 21. lansersku regimentu kao ratni izveštač i učestvovao
je u bitci kod Omdurmana koja je poznata po tome što se u njoj dogodio
poslednji veliki juriš britanske konjice.
Ministarski kabinet
Na
opštim izborima 1906. godine Čerčil je osvojio mesto u Mančesteru. U Liberalnoj
vladi Henrija Kempbela-Banermana bio je na funkciji Državnog podsekretara za
kolonije. Čerčil je uskoro postao najznačajniji član vlade izvan Kabineta zbog
čega javnost nije bila iznenađena kada ga je novi premijer Herbert Henri Asket
1908. godine uveo u Kabinet kao predsednika Odbora za trgovinu. Po tadašnjem
zakonu novopostavljeni ministar u Kabinetu je morao da prođe reizbor. Čerčil je
izgubio svoje mesto u Mančesteru od konzervativca Vilijema Džojnsona-Hiksa ali
je uskoro osvojio mesto na izborima u Dandiju (Dundee). Kao predsednik Odbora
za trgovinu forsirao je radikalne socijalne reforme u koordinaciji sa tadašnjim
ministrom finansija Dejvidom Lojd Džordžom.1910. godine Čerčil je bio
postavljen za Državnog sekretara i njegova uloga na ovoj poziciji bila je
donekle kontraverzna. Čuvena fotografija iz tog vremena pokazuje nestrpljivog
Čerčila koji je lično predvodio opsadu u ulici Sidni januara 1911. godine kako
viri iza ugla ne bi li video vatreni okršaj između pripadnika Škotske garde i
opkoljenih anarhista. Njegova uloga u opsadi izazvala je negative reakcije.
Artur Balfor je postavio pitanje: "On (Čerčil) i fotograf su oboje
rizikovali neprocenjive živote. Jasno mi je šta je fotograf tražio tamo ali mi
nije jasno prisustvo visokopoštovanog gospodina?1911. godine Čerčil je
postavljen na položaj Prvog Lorda Admiraliteta na kojem će dočekati početak
Prvog svetskog rata. Sa ovog položaja podsticao je vojne reforme koje su
obuhvatale razvoj mornaričkog vazduhoplovstva, tenkova i prelazak sa uglja kao
osnovnog pogonskog goriva na naftu. Kao Prvi Lord Admiraliteta bio je idejni
tvorac i zagovornik katastrofalnog iskrcavanja snaga Antante kod Galipolja na
Dardanelima u Prvom svetskom ratu zbog čega je u javnosti dobio nadimak
"galipoljski mesar". Kada je Asket formirao koalicionu vladu
sastavljenu od predstavnika svih političkih stranaka konzervativci su svoj
ulazak u vladu uslovili Čerčilovom smenom sa trenutnog položaja. Sledećih
nekoliko meseci Čerčil je bio ministar bez portfelja da bi zatim dao ostavku
smatrajući da su njegov potencijal i energija protraćeni na ovakvom položaju.
Ponovo je pristupio armiji, iako je zadržao poslaničko mesto i služio je
nekoliko meseci na Zapadnom frontu. Tokom ovog perioda njegov podčinjeni bio je
mladi Arčibald Sinkler koji će kasnije postati vođa Liberalne partije.
Ponovni uspon
U
decembru 1916. godine Asket je izgubio poverenje i zamenio ga je Lojd Džordž.
Ipak političke prilike bile su isuviše varljive da bi rizikovao da na sebe
navuče bes konzervativaca time što bi dozvolio Čerčilu povratak u vladu. Ipak,
jula 1917. godine Čerčil je imenovan za Ministra municije. Po završetku rata
Čerčil je bio na položaju Državnog sekretara rata i Državnog sekretara za
vazduhoplovstvo (1919-1921). O mogućoj upotrebi bojnih otrova pri gušenju
pobuna na teritorijama bivšeg Otomanskog carstva pod britanskim mandatom Čerčil
je napisao:Nije mi jasna halabuka koja se diže oko pitanja upotrebe plina.
Mi smo definitivno na Mirovnoj konferenciji postigli saglasnost o daljoj
primeni bojnih otrova kao metoda ratovanja. It is sheer affectation to lacerate
a man with the poisonous fragment of a bursting shell and to boggle at making
his eyes water by means od lachrymatory gas. Ja se snažno zalažem za primenu
bojnih otrova protiv divljačkih plemena. Moralni efekat bi bio izuzetan, a broj
ljudskih žrtava bi bio sveden na minimum. Nema potrebe za korišćenjem
najsmrtonosnijih bojnih otrova: mogu se koristiti i bojni otrovi koji izazivaju
iritaciju i mučninu i koji bi širili teror među stanovništvom a čije dejstvo ne
bi izazvalo trajnije posledice po zdravlje ljudi koji su došli u neposredan
kontakt sa otrovom.U ovom periodu (1919-1921) svestrano se zalagao za smanjenje
vojnog budžeta. Ipak, njegova glavna preokupacija kao Ministra rata bila je
saveznička intervencija u Ruskom građanskom ratu. Čerčil je zagovarao stranu
intervenciju tvrdeći da boljševizam treba "zadaviti u kolevci". U tom
cilju Čerčil je uspeo da od razjedinjenog Kabineta dobije saglasnost za
intenziviranje i produženje britanskog angažovanja u ovom sukobu i to protivno
stavovima svih važijih parlamentarnih grupa i uprkos velikom protivljenju
engleske radničke klase. 1920. godine posle povlačenja i poslednjeg engleskog
vojnika iz Rusije Čerčil je izdejstvovao slanje naoružanja Poljskoj koja je
izvršila invaziju na Ukrajinu. 1921. godine imenovan je za Državnog sekretara
za kolonije i bio je jedan od potpisnika Anglo-irskog sporazuma 1921. godine kojim
je uspostavljena nezavisna država Irska.
Između dva rata
U
oktobru 1922. godine Čerčil je operisao slepo crevo. Po izlasku iz bolnice
saznao je da je vlada pala i da predstoje opšti izbori. Liberalna partija bila
je oslabljena unutrašnjim podelama zbog čega je Čerčilova predizborna kampanja
prošla jako loše. Izgubio je mesto u Dandiju žaleći se da je istovremeno
izgubio i ministarsku poziciju i poslaničko mesto i slepo crevo. 1923. godine
ponovo se kandidovao kao predstavnik Liberalne stranke za mesto u Lesteru i
izgubio. U narednih godinu dana njegovi politički stavovi približili su se
stavovima Konzervativne stranke iako je sebe nazivao anti-socijalistom i
konstitucionistom. Dve godine kasnije na opštim izborima 1924. godine izabran
je da predstavlja Eping kao konstitucionista i to uz svestranu podršku
Konzervativaca. Sledeće godine je i formalno pristupio članstvu Konzervativne
stranke uz primedbu da "Svako može da promeni političku stranku ali da je
potrebna genijalnost da se to učini više puta".1924. godine je postavljen
za ministra finansija u vladi Stenlija Boldvina u kojoj je bio zadužen za
katastrofalni povratak Ujedinjenog kraljevstva na Zlatni standard što je
izazvalo deflaciju, nezaposlenost i prouzrokovalo štrajk rudara koji je 1926.
godine prerastao u Generalni štrajk. Odluke koje su prouzrokovale ovakve
posledice inspirisale su poznatog engleskog ekonomistu Džona Majnarda Kejnza da
napiše delo Ekonomske
posledice gospodina Čerčila u
kojem je izneo argumente koji su ukazivali na to da će povratak na zlatni
standard izazvati svetsku depresiju. Čerčil je kasnije priznao da je ovo bila
najgora odluka koju je doneo u svojoj političkog karijeri. Ipak, mora se imati
u vidu da Čerčil nije bio ekonomista i da se u obavljanju funkcije ministra finansija
u velikoj meri oslanjao na savete Guvernera engleske banke Montagi Normana (za
koga je Kejnz rekao: "Uvek šarmantan i uvek u krivu".)Tokom
Generalnog štrajka 1926. godine zabeleženo je da je Čerčil predložio da se
protiv rudara štrajkača upotrebe mitraljezi. Čerčil koji je istovremeno bio i
urednik vladinog lista Britanska gazeta je u jednoj raspravi izneo sledeći stav
"ili će država slomiti Generalni štrajk, ili će Generalni štrajk slomiti
državu". U svojim izjavama otišao je toliko daleko da je čak zabeleženo da
je rekao da je Fašizam koji je sprovodio Benito Musolini u Italiji učinio
uslugu svetu pokazavši mu kako treba da se bori protiv subverzivnih snaga
smatrajući da vladajući režim treba da predstavlja branu o koju će se razbiti
talas Komunističke revolucije.Konzervativna vlada je poražena na opštim
izborima 1929. godine. Tokom sledeće dve godine Čerčil se razišao sa
rukovodstvom Konzervativne stranke po pitanjima zaštitnog oporezivanja i
Indijskog Houm rula. Kada je Ramzi Mekdonald formirao Nacionalnu vladu 1931.
godine Čerčil nije pozvan da u njoj učestvuje. U tom trenutku našao se na
najnižoj tački u svojoj dotadašnjoj političkoj karijeri. U ovom periodu
uglavnom se bavio pisanjem i javnim istupima u kojima se žestoko protivio ideji
o nezavisnosti Indije.Ubrzo zatim njegovu pažnju privukao je brzi uspon na
vlast Adolfa Hitlera u Nemačkoj praćen ponovnim naoružavanjem Nemačke. Početkom
tridesetih godina dvadesetog veka bio je jedan od retkih političara koji je bio
svestan opasnosti koju Hitler predstavlja zbog čega je insistirao na jačanju
Britanske odbrambene moći i sprovođenju agresivnije spoljne politike. Bio je
jedan od najžešćih kritičara pomirljivog stava koji je Nevil Čemberlen zauzeo u
odnosu na Adolfa Hitlera. U isto vreme pružio je svestranu podršku Kralju
Edvardu 8 tokom abdikacione krize što je izazvalo špekulacije u javnosti da mu
je zauzvrat ponućeno da bude Premijer ukoliko bi Kralj odbio da prihvati
Boldvinov savet što bi dovelo do raspuštanja vlade. Ipak, do toga nije došlo i
Čerčil se našao u političkom zapećku.
Između dva rata
U oktobru 1922.
godine Čerčil je operisao slepo crevo. Po izlasku iz bolnice saznao je da je
vlada pala i da predstoje opšti izbori. Liberalna partija bila je oslabljena
unutrašnjim podelama zbog čega je Čerčilova predizborna kampanja prošla jako
loše. Izgubio je mesto u Dandiju žaleći se da je istovremeno izgubio i
ministarsku poziciju i poslaničko mesto i slepo crevo. 1923. godine ponovo se
kandidovao kao predstavnik Liberalne stranke za mesto u Lesteru i izgubio. U
narednih godinu dana njegovi politički stavovi približili su se stavovima
Konzervativne stranke iako je sebe nazivao anti-socijalistom i
konstitucionistom. Dve godine kasnije na opštim izborima 1924. godine izabran
je da predstavlja Eping kao konstitucionista i to uz svestranu podršku
Konzervativaca. Sledeće godine je i formalno pristupio članstvu Konzervativne
stranke uz primedbu da "Svako može da promeni političku stranku ali da je
potrebna genijalnost da se to učini više puta".1924. godine je postavljen
za ministra finansija u vladi Stenlija Boldvina u kojoj je bio zadužen za
katastrofalni povratak Ujedinjenog kraljevstva na Zlatni standard što je
izazvalo deflaciju, nezaposlenost i prouzrokovalo štrajk rudara koji je 1926.
godine prerastao u Generalni štrajk. Odluke koje su prouzrokovale ovakve
posledice inspirisale su poznatog engleskog ekonomistu Džona Majnarda Kejnza da
napiše delo Ekonomske
posledice gospodina Čerčila u
kojem je izneo argumente koji su ukazivali na to da će povratak na zlatni
standard izazvati svetsku depresiju. Čerčil je kasnije priznao da je ovo bila
najgora odluka koju je doneo u svojoj političkog karijeri. Ipak, mora se imati
u vidu da Čerčil nije bio ekonomista i da se u obavljanju funkcije ministra
finansija u velikoj meri oslanjao na savete Guvernera engleske banke Montagi
Normana (za koga je Kejnz rekao: "Uvek šarmantan i uvek u
krivu".)Tokom Generalnog štrajka 1926. godine zabeleženo je da je Čerčil
predložio da se protiv rudara štrajkača upotrebe mitraljezi. Čerčil koji je
istovremeno bio i urednik vladinog lista Britanska gazeta je u jednoj raspravi
izneo sledeći stav "ili će država slomiti Generalni štrajk, ili će
Generalni štrajk slomiti državu". U svojim izjavama otišao je toliko
daleko da je čak zabeleženo da je rekao da je Fašizam koji je sprovodio Benito
Musolini u Italiji učinio uslugu svetu pokazavši mu kako treba da se bori
protiv subverzivnih snaga smatrajući da vladajući režim treba da predstavlja
branu o koju će se razbiti talas Komunističke revolucije.Konzervativna vlada je
poražena na opštim izborima 1929. godine. Tokom sledeće dve godine Čerčil se
razišao sa rukovodstvom Konzervativne stranke po pitanjima zaštitnog
oporezivanja i Indijskog Houm rula. Kada je Ramzi Mekdonald formirao Nacionalnu
vladu 1931. godine Čerčil nije pozvan da u njoj učestvuje. U tom trenutku našao
se na najnižoj tački u svojoj dotadašnjoj političkoj karijeri. U ovom periodu
uglavnom se bavio pisanjem i javnim istupima u kojima se žestoko protivio ideji
o nezavisnosti Indije.Ubrzo zatim njegovu pažnju privukao je brzi uspon na
vlast Adolfa Hitlera u Nemačkoj praćen ponovnim naoružavanjem Nemačke. Početkom
tridesetih godina dvadesetog veka bio je jedan od retkih političara koji je bio
svestan opasnosti koju Hitler predstavlja zbog čega je insistirao na jačanju
Britanske odbrambene moći i sprovođenju agresivnije spoljne politike. Bio je
jedan od najžešćih kritičara pomirljivog stava koji je Nevil Čemberlen zauzeo u
odnosu na Adolfa Hitlera. U isto vreme pružio je svestranu podršku Kralju
Edvardu 8 tokom abdikacione krize što je izazvalo špekulacije u javnosti da mu
je zauzvrat ponućeno da bude Premijer ukoliko bi Kralj odbio da prihvati
Boldvinov savet što bi dovelo do raspuštanja vlade. Ipak, do toga nije došlo i
Čerčil se našao u političkom zapećku.
Poslje Drugog svetskog rata
Iako
je značaj uloge Vinstona Čerčila u Drugom svetskom ratu bio neosporan uspeo je
da stvori mnoge neprijatelje u svojoj domovini. Javno se usprotivio brojnim
popularnim idejama kao što je obezbeđenje zdravstvenog osiguranja i boljeg
školovanja za najveći deo populacije što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u
narodu, a naročito u onim slojevima koji su aktivno učestvovali u Drugom svetskom
ratu. Na prvim posleratnim izborima Čerčil je pretrpeo težak poraz od kandidata
Laburističke partije Klementa Atlija. Neki istoričari smatraju da je stav
britanskog naroda bio da političar koji tako dobro vodi državu u ratu neće moći
da je isto tako dobro vodi i u miru. Drugi pak tvrde da su poražavajući
rezultati na izborima posledica ne negativnog stava prema Čerčilovoj ličnosti
već loših rezultata vladavine Konzervativne partije ostvarenih tridesetih
godina za vreme Boldvina i Čemberlena.Čerčil je bio jedan od prvih zastupnika
pan-evropejstva koje je vremenom dovelo do formiranja Evropskog jedinstvenog
tržišta i kasnije Evropske Unije (zbog čega je jedna od tri glavne zgrade
Evropskog Parlamenta nazvana po njegovom imenu). Čerčil je takođe bio zaslužan
i za imenovanje Francuske za stalnog člana Saveta bezbednosti Ujedinjenih
nacija.Na početku hladnog rata prvi je upotrebio izraz "gvozdena
zavesa" koji je prvobitno skovao Jozef Gebels. Ovaj izraz ušao je u široku
upotrebu 1946. godine nakon govora u Vestminster koledžu u Misouriju kada je
Čerčil, koji je inače bio gost Harija S. Trumana izjavio: "Od Šćećina na
Baltiku do Trsta na Jadranskom moru spustila se gvozdena zavesa na kontinent.
Iza ove linije se nalaze sve prestonice drevnih država Centralne i Istočne
Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi
ovi poznati gradovi i njihovo stanovništvo su deo teritorije koju sada moramo
zvati Sovjetskom interesnom sferom".
Drugi mandat
U
posleratnim godinama Čerčil je bio neumorni vođa konzervativne opozicije. Posle
poraza laburista na opštim izborima 1951. godine ponovo je postao premijer.
Bila je to treća vlada koju je formirao i u kojoj će ostati sve do svoje
ostavke 1955. godine. Tokom ovog perioda obnovio je specijalne odnose između
Britanije i SAD i aktivno je učestvovao u formiranju posleratnog
poretka.Njegova unutrašnja politika međutim ostala je u senci čitave serija
spoljno-političkih kriza koje su delimično bile posledica stalnog opadalja
Britanske vojske i imperijalnog prestiža i moći. Kako je bio jedan od najjačih
zastupnika Britanije kao internacionalne sile Čerčil je često u ovakvim
situacijama primenjivao direktnu akciju.
Priznanja
Odmah
posle Drugog svetskog rata i poraza na izborima Čerčilu je ponuđeno mesto u
Gornjem domu i titula prvog Vojvode od Londona. Nadajući se da njegova
politička karijera još uvek nije gotova Čerčil je odbio ponuđenu čast.1953.
godine dobio je dva važna priznanja: proglašen je za Viteza podvezice (postavši
Ser Vinston Čerčil) i dobio je Nobelovu nagradu za književnost "za umešnost u iznošenju
istorijskih i bibliografskih opisa kao i za briljantno govorničko umeće koje je
koristio u odbrani uzvišenih ljudskih vrednosti". U junu iste godine
Čerčil je doživeo moždani udar zbog čega mu je desna strana tela ostala
paralizovana. Zbog lošeg zdravstvenog stanja povukao se sa političke scene 5.
aprila 1955. godine ali je zadržao položaj kancelara Univerziteta u
Bristolu.1956. godine dobio je "Karlspreis" (Šarlemanj nagradu) nagradu
koju mu je dodelio nemački grad Ahen kao osobi koja je najviše doprinela
evropskoj ideji i evropskom miru.Nekoliko sledećih godina revidirao je i
konačno objavio "Istoriju naroda engleskog govornog područja" u
četiri toma. 1959. godine Čerčil je dobio titulu "Father of the
House" - Otac doma postavši poslanik sa najdužim neprekidnim mandatom još
od 1924. godine. Na ovoj funkciji ostao je sve do svog povlačenja iz Donjeg
doma 1964. godine kada je titula "Oca doma" preneta na Reba Batlera.
Posljednji dani
Svijestan
svog lošeg fizičkog i mentalnog stanja Čerčil se povukao sa mesta premijera
1955. godine. Na mestu premijera zamenio ga je Entoni Idn. Penzionerske dane
provodio je u Čartvelu i na jugu Francuske.1963. na osnovu kongresnog akta
predsednik SAD Džon F. Kenedi proglasio je Čerčila za prvog počasnog građanina
SAD. Čerčil je bio suviše bolestan da bi prisustvovao ceremoniji u Beloj kući
zbog čega su njegov sin i unuk primili nagradu umesto njega.15. januara 1965.
godine Čerčil je doživeo još jedan moždani udar koji je ostavio teške posledice. Preminuo je devet dana
kasnije 24. januara 1965. godine tačno 70 godina od dana smrti njegovog oca. Njegov pogreb bio je najveće
okupljanje državnih predstavnika iz preko 100 zemalja, predsednika država i
članova kraljevskih porodica.Po njegovoj želji sahranjen je na porodičnoj
parceli u dvorištu crkve Sveti Martin u Bledonu blizu Vudstoka nedaleko od
mesta njegovog rođenja u Blejnhejmu.