Winston churchill seminarski rad

JU Mješovita srednja elektrotehnička škola Tuzla

                    SEMINARSKI RAD

              Winston Churchill
 

Radila: Omazić Amna
                  1T5

                                                    

Sadrzaj:

Uvod
Rani život
Ministarski kabinet
Ponovni uspon
Izeđu dva rata
Churchill kao ratni premijer
Poslje drugog svjetskog rata
Drugi mandat
Priznanja
Posljednji dani

                       

Uvod


Winston Churchill(30.11.1874. - 24.1.1965.), punog imena Winston Leonard Spencer-Churchill, bio je britanski državnik, najpoznatiji kao premijer Ujedinjenog Kraljevstva tokom Drugog svjetskog rata. Takođe je bio i pisac, vojnik, novinar i političar. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost.

Rani život

Čerčil je rođen u Blenhajm Palasu (Blenheim Palace), blizu Vudstoka (Woodstock) u engleskom okrugu Oksfordširu (Oxfordshire). Njegov otac Randolf (Randolp) Čerčil je bio treći sin sedmog Vojvode Marlboroa te uspešni političar. Vinstonova majka bila je Dženi Džerom Lejdi Randolf Čerčil ćerka američkog milionera Leonarda Džeroma.Čerčil je najveći deo svog detinjstva proveo u internatima. Majka koju je bukvalno obožavao retko ga je posećivala zbog čega su skoro sva njegova pisma počinjala sa molbom da ga poseti ili da zamoli njegovog oca da mu dopusti da dođe kući. Iako je budno pratio političku karijeru svoga oca nikada nisu bili bliski.1893. godine je iz trećeg pokušaja uspeo da položi prijemni za Kraljevsku vojnu akademiju u Sandherstu koju je završio kao osmi u klasi. Bio je raspoređen u 4. husarskoj konjičkoj regimenti. 1895. godine pre nego što će njegova regimenta biti poslata u Indiju učestvovao je kao vojni posmatrač na strani španske vojske u borbi protiv pobunjenika na Kubi. Na Kubi je takođe obavljao i poslove izveštača Subotnje Revije. 1898. godine raspoređen je u 21. lansersku regimentu kao ratni izveštač i učestvovao je u bitci kod Omdurmana koja je poznata po tome što se u njoj dogodio poslednji veliki juriš britanske konjice.

Ministarski kabinet

Na opštim izborima 1906. godine Čerčil je osvojio mesto u Mančesteru. U Liberalnoj vladi Henrija Kempbela-Banermana bio je na funkciji Državnog podsekretara za kolonije. Čerčil je uskoro postao najznačajniji član vlade izvan Kabineta zbog čega javnost nije bila iznenađena kada ga je novi premijer Herbert Henri Asket 1908. godine uveo u Kabinet kao predsednika Odbora za trgovinu. Po tadašnjem zakonu novopostavljeni ministar u Kabinetu je morao da prođe reizbor. Čerčil je izgubio svoje mesto u Mančesteru od konzervativca Vilijema Džojnsona-Hiksa ali je uskoro osvojio mesto na izborima u Dandiju (Dundee). Kao predsednik Odbora za trgovinu forsirao je radikalne socijalne reforme u koordinaciji sa tadašnjim ministrom finansija Dejvidom Lojd Džordžom.1910. godine Čerčil je bio postavljen za Državnog sekretara i njegova uloga na ovoj poziciji bila je donekle kontraverzna. Čuvena fotografija iz tog vremena pokazuje nestrpljivog Čerčila koji je lično predvodio opsadu u ulici Sidni januara 1911. godine kako viri iza ugla ne bi li video vatreni okršaj između pripadnika Škotske garde i opkoljenih anarhista. Njegova uloga u opsadi izazvala je negative reakcije. Artur Balfor je postavio pitanje: "On (Čerčil) i fotograf su oboje rizikovali neprocenjive živote. Jasno mi je šta je fotograf tražio tamo ali mi nije jasno prisustvo visokopoštovanog gospodina?1911. godine Čerčil je postavljen na položaj Prvog Lorda Admiraliteta na kojem će dočekati početak Prvog svetskog rata. Sa ovog položaja podsticao je vojne reforme koje su obuhvatale razvoj mornaričkog vazduhoplovstva, tenkova i prelazak sa uglja kao osnovnog pogonskog goriva na naftu. Kao Prvi Lord Admiraliteta bio je idejni tvorac i zagovornik katastrofalnog iskrcavanja snaga Antante kod Galipolja na Dardanelima u Prvom svetskom ratu zbog čega je u javnosti dobio nadimak "galipoljski mesar". Kada je Asket formirao koalicionu vladu sastavljenu od predstavnika svih političkih stranaka konzervativci su svoj ulazak u vladu uslovili Čerčilovom smenom sa trenutnog položaja. Sledećih nekoliko meseci Čerčil je bio ministar bez portfelja da bi zatim dao ostavku smatrajući da su njegov potencijal i energija protraćeni na ovakvom položaju. Ponovo je pristupio armiji, iako je zadržao poslaničko mesto i služio je nekoliko meseci na Zapadnom frontu. Tokom ovog perioda njegov podčinjeni bio je mladi Arčibald Sinkler koji će kasnije postati vođa Liberalne partije.

     

Ponovni uspon

U decembru 1916. godine Asket je izgubio poverenje i zamenio ga je Lojd Džordž. Ipak političke prilike bile su isuviše varljive da bi rizikovao da na sebe navuče bes konzervativaca time što bi dozvolio Čerčilu povratak u vladu. Ipak, jula 1917. godine Čerčil je imenovan za Ministra municije. Po završetku rata Čerčil je bio na položaju Državnog sekretara rata i Državnog sekretara za vazduhoplovstvo (1919-1921). O mogućoj upotrebi bojnih otrova pri gušenju pobuna na teritorijama bivšeg Otomanskog carstva pod britanskim mandatom Čerčil je napisao:Nije mi jasna halabuka koja se diže oko pitanja upotrebe plina. Mi smo definitivno na Mirovnoj konferenciji postigli saglasnost o daljoj primeni bojnih otrova kao metoda ratovanja. It is sheer affectation to lacerate a man with the poisonous fragment of a bursting shell and to boggle at making his eyes water by means od lachrymatory gas. Ja se snažno zalažem za primenu bojnih otrova protiv divljačkih plemena. Moralni efekat bi bio izuzetan, a broj ljudskih žrtava bi bio sveden na minimum. Nema potrebe za korišćenjem najsmrtonosnijih bojnih otrova: mogu se koristiti i bojni otrovi koji izazivaju iritaciju i mučninu i koji bi širili teror među stanovništvom a čije dejstvo ne bi izazvalo trajnije posledice po zdravlje ljudi koji su došli u neposredan kontakt sa otrovom.U ovom periodu (1919-1921) svestrano se zalagao za smanjenje vojnog budžeta. Ipak, njegova glavna preokupacija kao Ministra rata bila je saveznička intervencija u Ruskom građanskom ratu. Čerčil je zagovarao stranu intervenciju tvrdeći da boljševizam treba "zadaviti u kolevci". U tom cilju Čerčil je uspeo da od razjedinjenog Kabineta dobije saglasnost za intenziviranje i produženje britanskog angažovanja u ovom sukobu i to protivno stavovima svih važijih parlamentarnih grupa i uprkos velikom protivljenju engleske radničke klase. 1920. godine posle povlačenja i poslednjeg engleskog vojnika iz Rusije Čerčil je izdejstvovao slanje naoružanja Poljskoj koja je izvršila invaziju na Ukrajinu. 1921. godine imenovan je za Državnog sekretara za kolonije i bio je jedan od potpisnika Anglo-irskog sporazuma 1921. godine kojim je uspostavljena nezavisna država Irska.

Između dva rata

U oktobru 1922. godine Čerčil je operisao slepo crevo. Po izlasku iz bolnice saznao je da je vlada pala i da predstoje opšti izbori. Liberalna partija bila je oslabljena unutrašnjim podelama zbog čega je Čerčilova predizborna kampanja prošla jako loše. Izgubio je mesto u Dandiju žaleći se da je istovremeno izgubio i ministarsku poziciju i poslaničko mesto i slepo crevo. 1923. godine ponovo se kandidovao kao predstavnik Liberalne stranke za mesto u Lesteru i izgubio. U narednih godinu dana njegovi politički stavovi približili su se stavovima Konzervativne stranke iako je sebe nazivao anti-socijalistom i konstitucionistom. Dve godine kasnije na opštim izborima 1924. godine izabran je da predstavlja Eping kao konstitucionista i to uz svestranu podršku Konzervativaca. Sledeće godine je i formalno pristupio članstvu Konzervativne stranke uz primedbu da "Svako može da promeni političku stranku ali da je potrebna genijalnost da se to učini više puta".1924. godine je postavljen za ministra finansija u vladi Stenlija Boldvina u kojoj je bio zadužen za katastrofalni povratak Ujedinjenog kraljevstva na Zlatni standard što je izazvalo deflaciju, nezaposlenost i prouzrokovalo štrajk rudara koji je 1926. godine prerastao u Generalni štrajk. Odluke koje su prouzrokovale ovakve posledice inspirisale su poznatog engleskog ekonomistu Džona Majnarda Kejnza da napiše delo Ekonomske posledice gospodina Čerčila u kojem je izneo argumente koji su ukazivali na to da će povratak na zlatni standard izazvati svetsku depresiju. Čerčil je kasnije priznao da je ovo bila najgora odluka koju je doneo u svojoj političkog karijeri. Ipak, mora se imati u vidu da Čerčil nije bio ekonomista i da se u obavljanju funkcije ministra finansija u velikoj meri oslanjao na savete Guvernera engleske banke Montagi Normana (za koga je Kejnz rekao: "Uvek šarmantan i uvek u krivu".)Tokom Generalnog štrajka 1926. godine zabeleženo je da je Čerčil predložio da se protiv rudara štrajkača upotrebe mitraljezi. Čerčil koji je istovremeno bio i urednik vladinog lista Britanska gazeta je u jednoj raspravi izneo sledeći stav "ili će država slomiti Generalni štrajk, ili će Generalni štrajk slomiti državu". U svojim izjavama otišao je toliko daleko da je čak zabeleženo da je rekao da je Fašizam koji je sprovodio Benito Musolini u Italiji učinio uslugu svetu pokazavši mu kako treba da se bori protiv subverzivnih snaga smatrajući da vladajući režim treba da predstavlja branu o koju će se razbiti talas Komunističke revolucije.Konzervativna vlada je poražena na opštim izborima 1929. godine. Tokom sledeće dve godine Čerčil se razišao sa rukovodstvom Konzervativne stranke po pitanjima zaštitnog oporezivanja i Indijskog Houm rula. Kada je Ramzi Mekdonald formirao Nacionalnu vladu 1931. godine Čerčil nije pozvan da u njoj učestvuje. U tom trenutku našao se na najnižoj tački u svojoj dotadašnjoj političkoj karijeri. U ovom periodu uglavnom se bavio pisanjem i javnim istupima u kojima se žestoko protivio ideji o nezavisnosti Indije.Ubrzo zatim njegovu pažnju privukao je brzi uspon na vlast Adolfa Hitlera u Nemačkoj praćen ponovnim naoružavanjem Nemačke. Početkom tridesetih godina dvadesetog veka bio je jedan od retkih političara koji je bio svestan opasnosti koju Hitler predstavlja zbog čega je insistirao na jačanju Britanske odbrambene moći i sprovođenju agresivnije spoljne politike. Bio je jedan od najžešćih kritičara pomirljivog stava koji je Nevil Čemberlen zauzeo u odnosu na Adolfa Hitlera. U isto vreme pružio je svestranu podršku Kralju Edvardu 8 tokom abdikacione krize što je izazvalo špekulacije u javnosti da mu je zauzvrat ponućeno da bude Premijer ukoliko bi Kralj odbio da prihvati Boldvinov savet što bi dovelo do raspuštanja vlade. Ipak, do toga nije došlo i Čerčil se našao u političkom zapećku.

Između dva rata

U oktobru 1922. godine Čerčil je operisao slepo crevo. Po izlasku iz bolnice saznao je da je vlada pala i da predstoje opšti izbori. Liberalna partija bila je oslabljena unutrašnjim podelama zbog čega je Čerčilova predizborna kampanja prošla jako loše. Izgubio je mesto u Dandiju žaleći se da je istovremeno izgubio i ministarsku poziciju i poslaničko mesto i slepo crevo. 1923. godine ponovo se kandidovao kao predstavnik Liberalne stranke za mesto u Lesteru i izgubio. U narednih godinu dana njegovi politički stavovi približili su se stavovima Konzervativne stranke iako je sebe nazivao anti-socijalistom i konstitucionistom. Dve godine kasnije na opštim izborima 1924. godine izabran je da predstavlja Eping kao konstitucionista i to uz svestranu podršku Konzervativaca. Sledeće godine je i formalno pristupio članstvu Konzervativne stranke uz primedbu da "Svako može da promeni političku stranku ali da je potrebna genijalnost da se to učini više puta".1924. godine je postavljen za ministra finansija u vladi Stenlija Boldvina u kojoj je bio zadužen za katastrofalni povratak Ujedinjenog kraljevstva na Zlatni standard što je izazvalo deflaciju, nezaposlenost i prouzrokovalo štrajk rudara koji je 1926. godine prerastao u Generalni štrajk. Odluke koje su prouzrokovale ovakve posledice inspirisale su poznatog engleskog ekonomistu Džona Majnarda Kejnza da napiše delo Ekonomske posledice gospodina Čerčila u kojem je izneo argumente koji su ukazivali na to da će povratak na zlatni standard izazvati svetsku depresiju. Čerčil je kasnije priznao da je ovo bila najgora odluka koju je doneo u svojoj političkog karijeri. Ipak, mora se imati u vidu da Čerčil nije bio ekonomista i da se u obavljanju funkcije ministra finansija u velikoj meri oslanjao na savete Guvernera engleske banke Montagi Normana (za koga je Kejnz rekao: "Uvek šarmantan i uvek u krivu".)Tokom Generalnog štrajka 1926. godine zabeleženo je da je Čerčil predložio da se protiv rudara štrajkača upotrebe mitraljezi. Čerčil koji je istovremeno bio i urednik vladinog lista Britanska gazeta je u jednoj raspravi izneo sledeći stav "ili će država slomiti Generalni štrajk, ili će Generalni štrajk slomiti državu". U svojim izjavama otišao je toliko daleko da je čak zabeleženo da je rekao da je Fašizam koji je sprovodio Benito Musolini u Italiji učinio uslugu svetu pokazavši mu kako treba da se bori protiv subverzivnih snaga smatrajući da vladajući režim treba da predstavlja branu o koju će se razbiti talas Komunističke revolucije.Konzervativna vlada je poražena na opštim izborima 1929. godine. Tokom sledeće dve godine Čerčil se razišao sa rukovodstvom Konzervativne stranke po pitanjima zaštitnog oporezivanja i Indijskog Houm rula. Kada je Ramzi Mekdonald formirao Nacionalnu vladu 1931. godine Čerčil nije pozvan da u njoj učestvuje. U tom trenutku našao se na najnižoj tački u svojoj dotadašnjoj političkoj karijeri. U ovom periodu uglavnom se bavio pisanjem i javnim istupima u kojima se žestoko protivio ideji o nezavisnosti Indije.Ubrzo zatim njegovu pažnju privukao je brzi uspon na vlast Adolfa Hitlera u Nemačkoj praćen ponovnim naoružavanjem Nemačke. Početkom tridesetih godina dvadesetog veka bio je jedan od retkih političara koji je bio svestan opasnosti koju Hitler predstavlja zbog čega je insistirao na jačanju Britanske odbrambene moći i sprovođenju agresivnije spoljne politike. Bio je jedan od najžešćih kritičara pomirljivog stava koji je Nevil Čemberlen zauzeo u odnosu na Adolfa Hitlera. U isto vreme pružio je svestranu podršku Kralju Edvardu 8 tokom abdikacione krize što je izazvalo špekulacije u javnosti da mu je zauzvrat ponućeno da bude Premijer ukoliko bi Kralj odbio da prihvati Boldvinov savet što bi dovelo do raspuštanja vlade. Ipak, do toga nije došlo i Čerčil se našao u političkom zapećku.

Poslje Drugog svetskog rata

Iako je značaj uloge Vinstona Čerčila u Drugom svetskom ratu bio neosporan uspeo je da stvori mnoge neprijatelje u svojoj domovini. Javno se usprotivio brojnim popularnim idejama kao što je obezbeđenje zdravstvenog osiguranja i boljeg školovanja za najveći deo populacije što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u narodu, a naročito u onim slojevima koji su aktivno učestvovali u Drugom svetskom ratu. Na prvim posleratnim izborima Čerčil je pretrpeo težak poraz od kandidata Laburističke partije Klementa Atlija. Neki istoričari smatraju da je stav britanskog naroda bio da političar koji tako dobro vodi državu u ratu neće moći da je isto tako dobro vodi i u miru. Drugi pak tvrde da su poražavajući rezultati na izborima posledica ne negativnog stava prema Čerčilovoj ličnosti već loših rezultata vladavine Konzervativne partije ostvarenih tridesetih godina za vreme Boldvina i Čemberlena.Čerčil je bio jedan od prvih zastupnika pan-evropejstva koje je vremenom dovelo do formiranja Evropskog jedinstvenog tržišta i kasnije Evropske Unije (zbog čega je jedna od tri glavne zgrade Evropskog Parlamenta nazvana po njegovom imenu). Čerčil je takođe bio zaslužan i za imenovanje Francuske za stalnog člana Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.Na početku hladnog rata prvi je upotrebio izraz "gvozdena zavesa" koji je prvobitno skovao Jozef Gebels. Ovaj izraz ušao je u široku upotrebu 1946. godine nakon govora u Vestminster koledžu u Misouriju kada je Čerčil, koji je inače bio gost Harija S. Trumana izjavio: "Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranskom moru spustila se gvozdena zavesa na kontinent. Iza ove linije se nalaze sve prestonice drevnih država Centralne i Istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ovi poznati gradovi i njihovo stanovništvo su deo teritorije koju sada moramo zvati Sovjetskom interesnom sferom".

Drugi mandat

U posleratnim godinama Čerčil je bio neumorni vođa konzervativne opozicije. Posle poraza laburista na opštim izborima 1951. godine ponovo je postao premijer. Bila je to treća vlada koju je formirao i u kojoj će ostati sve do svoje ostavke 1955. godine. Tokom ovog perioda obnovio je specijalne odnose između Britanije i SAD i aktivno je učestvovao u formiranju posleratnog poretka.Njegova unutrašnja politika međutim ostala je u senci čitave serija spoljno-političkih kriza koje su delimično bile posledica stalnog opadalja Britanske vojske i imperijalnog prestiža i moći. Kako je bio jedan od najjačih zastupnika Britanije kao internacionalne sile Čerčil je često u ovakvim situacijama primenjivao direktnu akciju.

Priznanja

Odmah posle Drugog svetskog rata i poraza na izborima Čerčilu je ponuđeno mesto u Gornjem domu i titula prvog Vojvode od Londona. Nadajući se da njegova politička karijera još uvek nije gotova Čerčil je odbio ponuđenu čast.1953. godine dobio je dva važna priznanja: proglašen je za Viteza podvezice (postavši Ser Vinston Čerčil) i dobio je Nobelovu nagradu za književnost "za umešnost u iznošenju istorijskih i bibliografskih opisa kao i za briljantno govorničko umeće koje je koristio u odbrani uzvišenih ljudskih vrednosti". U junu iste godine Čerčil je doživeo moždani udar zbog čega mu je desna strana tela ostala paralizovana. Zbog lošeg zdravstvenog stanja povukao se sa političke scene 5. aprila 1955. godine ali je zadržao položaj kancelara Univerziteta u Bristolu.1956. godine dobio je "Karlspreis" (Šarlemanj nagradu) nagradu koju mu je dodelio nemački grad Ahen kao osobi koja je najviše doprinela evropskoj ideji i evropskom miru.Nekoliko sledećih godina revidirao je i konačno objavio "Istoriju naroda engleskog govornog područja" u četiri toma. 1959. godine Čerčil je dobio titulu "Father of the House" - Otac doma postavši poslanik sa najdužim neprekidnim mandatom još od 1924. godine. Na ovoj funkciji ostao je sve do svog povlačenja iz Donjeg doma 1964. godine kada je titula "Oca doma" preneta na Reba Batlera.

Posljednji dani

Svijestan svog lošeg fizičkog i mentalnog stanja Čerčil se povukao sa mesta premijera 1955. godine. Na mestu premijera zamenio ga je Entoni Idn. Penzionerske dane provodio je u Čartvelu i na jugu Francuske.1963. na osnovu kongresnog akta predsednik SAD Džon F. Kenedi proglasio je Čerčila za prvog počasnog građanina SAD. Čerčil je bio suviše bolestan da bi prisustvovao ceremoniji u Beloj kući zbog čega su njegov sin i unuk primili nagradu umesto njega.15. januara 1965. godine Čerčil je doživeo još jedan moždani udar koji je ostavio teške posledice. Preminuo je devet dana kasnije 24. januara 1965. godine tačno 70 godina od dana smrti njegovog oca. Njegov pogreb bio je najveće okupljanje državnih predstavnika iz preko 100 zemalja, predsednika država i članova kraljevskih porodica.Po njegovoj želji sahranjen je na porodičnoj parceli u dvorištu crkve Sveti Martin u Bledonu blizu Vudstoka nedaleko od mesta njegovog rođenja u Blejnhejmu.